Kada god odem na Jadovnik i Sopotnicu vratim se sa novim parom vunenih čarapa tzv vunenjacima.
Nakon silaska sa Katunića, vrha Jadovnika, sledi ručak kod Uče (kod njega smo najčešće i smešteni) na terasi, a nakon ručka pakovanje i polazak kući. Nekako baš u tim trenucima pred sam polazak, na vratima kuće se pojavi starija žena (nikada nisam pitao, ali mislim da je to Učina majka) sa vunenim čarapama pod miškom. Dalje sledi gotovo ritualno ponašanje, žena pogleda u mom pravcu, pruža mi čarape, ja se nešto kao nećkam i pitam hoće li mi odgovarati veličina i hop, čarape su već u kesi, ja ih plaćam i pakujem u ranac…
Prostrane i procvetale livade Jadovnika i ovce na paši utkane su u moje vunenjake. Bolju kupovinu nisam mogao da obavim, bolje reći nisam ih ni kupio, dobio sam ih na poklon direktno od prirode, a preuzeo sam ih iz ruku ove divne žena. Nema tu šta više ni da se priča ni da se kaže, sve je zapisano u vunenjacima sa Jadovnika.
