Medju pocrnelim tablama u selu Krivi Vir, koje usmeravaju ka vrelu Crnog Timoka postavljena je i nova na kojoj piše „Staza božura˝. Bilo je božura i ranije naravno, druže se oni sa Crnim Timokom od kad ikad, ali tabla je postavljena tek kada su samonikli božuri svih vrsta postali prepoznatljivi najpre u planinarskom svetu, a i medju običnim ljubiteljima cveća. Ovde stajem sa razradom teme, većini je jasno na koga mislim i ko je zaslužan za popularnost ovoga i drugoga samoniklog cveća. Ime mu prećutkujem da se ne izliže od česte upotrebe. Svojim fotografijama je približio najlepše iz prirode, otključao rajsku baštu i zato zaslužuje poštovanje.
Baka Ilinka stoluje u delu Južnog Kučaja koji se zove Brošće, što u prevodu sa vlaškog znači žaba. Njeni dvori su skromne odaje sa par kreveta, smederevcem, fenjerom okačenim o plafon, i drugim raznim potrepština.Ovde može da vam zafali sve, a čini se da Ilinka to „SVE˝ ima. Ponajviše osmeha na licu, dečije bezbrižnosti i živahnosti. Ima Ilinka i 84 godine. Otišli smo sa nadom da ima ko i da je obidje. Sem par urušenih pojata do kraja pešačenja nismo videli ni sreli čoveka, a prepešačili smo preko 20km. Okolo su šume, livade, proplanci, a blizu Ilinkine kuće i stenoviti bedem pod imenom Dobomirov krš.
Pred kraj pešačenja stižemo do stene Klencuš. Lagano smo se popeli na njenu najvišu tačku, a sa vrha se pruža jako lep pogled unaokolo. Sve vidite sem kuća i ljudi. Južni Kučaj, Srbija u Srbiji, imam utisak da bi svo vreme koje bi vam trebalo da obidjete planine u Srbiji bilo malo da zavirite i obidjete njegove tajne i ponore. A kada smo kod ponora da pomenem i Gajinu mlaku, krašku dolinu oivičenu vertikalnim stenama sa jedne i kamenim bedemom koji podupire put sa druge strane. U dnu doline ponor. Zove dolina da sidjemo do nje, mami nas svojim neobičnim izgledom, ali nema se više vremena, krećemo kući, ionako smo prepuni utisaka. Božuri s početka priče su bili sasvim dovoljni za danas, a kamoli još 21km po Kučaju.
Fotke što tudje, što moje.
