Ko je bio strpljiv da sačeka da ga bolje upozna, shvatio bi da se iza često odbojnog stava i strogog lica krije emotivan čovek ogromne prigušene energije. Zahvaljujuči njemu zavirio sam tamo gde ni sanjao nisam. Često bi posle napornog planinarenja znao da skuva čorbu na primusu za celu grupu, a bivalo je i to da je lično dotirao akcije ako bi nas bilo malo, pa se njemu činilo da će troškovi biti preveliki. Jedan i jedinstveni Tomica Delibašić.
Nema se sta dodati. Tuzno je.
Neka mu je laka zemlja.
“Imao se rasta i roditi”.
Poslednji pozdrav za dragog kolegu Tomicu, druženje sa njim mi je bilo zadovoljstvo i čast, neka mu je laka zemlja, bože dočekaj ga u raju.
Činilo mi se da je bio baš strog,bila su to moja prva planinarenja. Kasnije sam planinareći shvatio zašto je bio takav. Ozbiljni usponi i ozbiljan vodič. Hvala mu…