Ideja da odem na Prokletije poklopila se sa preranom smrću jednog meni jako dragog čoveka uz to I  planinara. Nismo se družili, niti smo se često vidjali, ali me je njegov odlazak jako pogodio. Što bi rekli šahisti Gens una sumus (Jedan smo rod), nismo porodica po rodjenju, već po sopstvenoj volji I opredeljenju.

A otišlo vas je previse za poslednjih desetak godina…

Dok sam sa pitomih strana Prokletija slušao opominjuću grmljvinu lavina koje su se obrušavale niz litice iz pravca one druge surovije strane planine (Očnjaka I Severnog vrha) znao sam da vi hrabro prtite stazu koja nebu voidi kako je to zapisao u Nebeskim notama, jedan od onih koji je takodje prerano otišao, Milan Radović..