Lednička pukotina

O ledničkoj pukotini, ljudskoj hrabrosti i još ponečemu

    Ovaj tekst pišem u znak zahvalnosti svima onima koji su učestvovali u mom izbavljenju iz ledničke pukotine, naročito Dželajlija Miloradu sa kojim sam bio u navezi i Đurić Nikoli, alpinisti, koji mi je svojim hrabrim gestom i umešnošću bukvalno spasao život.
    Neka ovo bude i upozorenje svima onima koji idu na ovakve poduhvate, da ne potcenjuju opasnosti koje ih očekuju na velikim visinama a naročito da ne prave greške i previde, koje sam ja napravio tog 23. jula 2006.

    Jedan sam od učesnika pohoda na Mon Blan i Gran Paradizo u organizaciji PD «POBEDA». Gran Paradizo 4061m, najviši vrh Italije, prvi je na našem putu. U navezi sam sa Miloradom. Dvojnu navezu odredila je dužina užeta koje smo imali (uže od 30 m). U dobroj sam kondiciji i uspon mi ne pada teško. Na nekoliko mesta uočavamo pukotine. Vidljive su i jednostavno ih zaobilazimo. Evo nas i pod vrhom. Razvezujemo se i skidamo dereze. Poslednje metre savladjujemo penjući stenu. Za većinu od nas ovo je najveća visina koju smo do tada popeli i ne krijemo oduševljenje svojim uspehom. Fotografisanje, uživanje u pogledu i posle nekih sat vremena polazimo nazad. Očekuje nas silazak do planinarskog doma u kojem smo prethodno prenoćili, uzimanje ostavljenih stvari i dalje spuštanje do gradića Pont u podnožju planine.
    Milorad ide napred. Još uvek sam pod utiskom «osvojenog» vrha, što me svakako čini manje pažljivim i koncentrisanim, tako da baš i ne pratim Miloradove tragove. Ubrzo nailazim na mesto gde primećujem otisak cipele dubok 10-tak cm. Zastajem, pitam Milorada kuda je on prošao, pravim još jedan korak. Leva noga polako propada. Ne osećam nikakav strah, očekujem da ću propasti do pojasa kao i mnogo puta do sada. Kakva zabluda! Ovo je visina od oko 4000 m gde je večiti sneg i led!
    Ispod mojih nogu nema više ničega. Letim, tumbam se, udaram levo i desno o snežne zidove. Nedorečena psovka, uže se zateže, šok! Ispred mene ledeni zid, levo i desno od mene proteže se hodnik širine oko 1 m koji se gubi u tami. Pogled nadole, provalija! Pad u ledničku pukotinu! Iz dubine čini mi se kao da šumi voda. Upomoć! – čujem Miloradov glas. Više instiktivno nego svesno, znam da treba da rasteretim uže, ako je to ikako moguće. Levom nogom napipavam mali ispust na glatkom ledenom zidu i vrhovima prstiju se odupirem o njega. Uže je bar malo rasterećeno.
    Situaciju mi otežava ranac koji je prilikom tumbanja spao sa ramena i delimično mi blokira ruke. Niti mogu da ga odbacim, niti da ga vratim na ramena. Do ovoga ne bi došlo, da sam ranac prilikom polaska sa vrha zakopcao ne samo oko pojasa, vec i preko grudi. Ovaj «sitan propust» cini da su mi sada ne samo sputane ruke, vec mi položaj ranca oduzima snagu i vuce me na dole. Dozivam se sa Miloradom. Dovikuje mi da ne brinem, da sam obezbeden, da stižu ostali… Kako me je uopšte zadržao?! Moja težina zajedno sa opremom prelazi 100 kg. Leteo sam preko 10 m, tako da je pravo cudo odnosno podvig mog partnera u navezi, da i sam nije poleteo zamnom.
    Kratak inventar opreme: uže pozajmljeno iz planinarskog društva (svakako već korišćeno), pojas kupljen u Bugarskoj, nov (takode iz društva), karabiner, dar od mog prijatelja Helete. Uglavnom, ništa moje lično… Valjda će sve izdržati?… Dobacuju mi još jedno uže da se dodatno obezbedim. Lakše se diše, ali svaki pogled u bezdan deluje obeshrabrujuće. Položaj ranca koji je oslonjen na rukama, sve više me iscrpljuje a već više od sat vremena sam u ovom nezavidnom položaju. Konačno, posle mnogo peripetija uspevam da se oslobodim ranca, izvlače ga gore i osecam veliko olakšanje. Pokušaj samospašavanja je uzaludan. Ruke su mi potpuno obamrle, snaga isčilela. Beznadje i neverica da ću ikada izaći odavde. Silazim dole! – čujem glas odozgo. Ko to želi da sidje u ovu ledenu grobnicu i to dobrovoljno?! Eto ga za nekoliko trenutaka, spušta se uz pomoć bajli. Tik je uz mene. Ispod zaštitnog šlema me ispitivački gledaju dva krupna oka. Jesi li povredjen? – odgovaram da nisam. Ovaj momak (kasnije saznajem, Nikola Đuric) deluje potpuno opušteno u ovom za mene zastrašujucem ambijentu i kao neko ko zna šta radi, ne obazirući se na ponor ispod sebe. Dovikuje se sa nekim tek pristiglim a njemu važnim gore. Stiže žimar. Nikola mi objašnjava kako se koristi. Visoko podignuta noga, stopalo u omci, izdižem celo telo na gore, pritiskam kočnicu i eto me već za 20-tak cm bliže izlazu. Ovo je vrlo iscrpljujuće. Par minuta odmora i uz Nikolino svesrdno bodrenje penjem dalje i dalje. Do pre nekog vremena beznadežan i iznemogao, u mene se vraća snaga i samopouzdanje. Poslednji metar odupirem se nogama o zidove pukotine. Batrganje, jedan planinar mi pruža ruke i eto me gde ležim na ledjima sa pogledom uprtim u nebo. Živ, zahvaljujući Miloradovom brzom reagovanju i Nikolinoj požrtvovanosti.

    Prekosutra je planiran uspon na Mon Blan.
    U navezi sam, a sa kim drugim nego sa Miloradom. Da li je uopšte potrebno pomenuti da smo zajedno popeli i najviši vrh Zapadne Evrope, Mon Blan.

Tekst i fotografije (osim fotografije spašavanja) Vlada Radivojević

Fotografije spašavanja Gorica Krstić (PD Pobeda)


2 Comments

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *