Sa vikend planinarenja, Lelija i Zelengora…
Mani zemlju koja Bosne nema je deo refrena jedne šaljive pesme čiji su mii stihovi često padali na pamet za vreme trodnevnog planinarenja po BiH. Sem uživanja u lepoti predela, (medju najlešima na Balkanu) naučio sam i kako se neke problematične situacije rešavaju na osobit, bosanski način. Naime zbog teške opreme (šatori, vreće, podmetači, …) angažovali smo jedan kamion da nam sveze stvari do asfalta, u pratnji kamiona (vozio rančeve i muški deo ekipe) bio je i rashodovani terenac pinzgauer (nešto udobniji pa je povezao devojke). Oba vozila su prilično vremešna i teško je proći neprimećen kada se već spustite na asfalt. U jednom trenutku pinzgauer je dosta odmakao, a mi se po uključenju na asfalt našli oči u oči sa saobraćajnim policajcem Naš vozač je u neverici digao obe ruke, policajac u neverici isto tako, a mi sa prikolice digli ruke u znak pšozdrav i tako se sve završilo. Već nakon desetak minuta smo pili pivo, a malopredjašnji slučaj je ostao zabeležen kao neverica za sve tri strane.
