Nemam ništa protiv da se okitim tudjim perom, u ovom slučaju fotografijom koju mi je poslao jedan od učesnika, a koja opisuje jučerašnji dan. Na fotografiji su ljudi, šuma, livada, kuća, pogled sa proplanka…Vide se bale i stog sena, simboli života sela, simboli života uopšte, života bez koga su na besmislen način ostali ljudi zatečeni dok su čekali voz ili su se samo sklonili pod nadstrešnicu železničke stanice.. Besmislena smrt je učinila da ova tragedija bude neizmerno duboka, neobjašnjiva, potpuno neprihvatljiva.
Nemam protiv ni da se okitim tudjim rečima, a reči glumice Jelene Stupljanin izgovorenu juče u Novom Sadu još mi zvone u ušima, a glase: „Normalno je da se osećamo loše, a ne da kitimo grad za Novu godinu…Normalno je i da nam odlazak u planinu ne bude beg i zaborav, već upravo beg od zaborava. Priroda je tu da vas obodri, osokoli, da nadu, ali ne i da vam uzme pamćenje.
Ne tražim(o) krivicu, tražim(o) pravicu, a nekada je jedina pravica da se ustanovi čija je krivica. Nažalost!
