Prvo sam zavoleo njeno ime, pa nju, vidjali se uglavnom zimi nekoliko godina uzastopno, pa se razišli da bi se posle 15-ak godina ponovo sreli, oči u oiči, Hajla i ja. Kao da se nikada nismo ni rastajali, nastavismo tamo gde smo stali.
Prvog dana popeli vrh Hajle i Ahmicu u pratnji Ilhana, planinara iz Rožaja. Hajla mu je druga kuća, on tih nenametljiv, pitamo ga šta je ovo, gde je ono, odgovara, kada ne pitamo ćuti, smeška se, pravi melem za nas onako nervozne gradske neurastenike.
U nedelju se popeli na Rusuliju. Našli runolist na livadi, a na vrhu zatekli albansku zastavu. Oni zastavu, mi tri prsta i majicu društva kao odgovor. Tuk na luk. Balkanska posla!
Hvala našim domaćinima iz doma na Štedimu, Kokanu, Darku i ostalima…
Fotografije; D: Jurenović, A: Knežević, E. Milicevic i V. Radivojević
Divno. E kad bih mogla bar jos jednom videti te opet.
…
Ali, male sanse.